Sedim pored prozora i gledam kako sneg pada. Ne razmišljam ni o čemu posebnom, samo pratim kako se sve napolju polako smiruje. U sobi je toplo, čaj je pored mene i imam osećaj da je svet na trenutak stao.
Volim ove trenutke kada ne moram ništa. Kada ne moram da odgovaram, da planiram, da budem produktivna. Samo da sedim i gledam kako se dan odvija bez mene. Sneg sve nekako utiša, kao da prekrije i misli koje su bile glasne pre toga.
Pijem čaj polako, bez žurbe. Ne zato što je poseban, nego zato što prija. Dok gledam napolje, shvatam koliko mi ovakvi mali momenti znače. Nisu važni, ali me smire više nego bilo šta drugo.
Ne znam koliko ću još sedeti ovde. Možda još par minuta, možda dok sneg ne stane. Znam samo da mi je dobro baš ovako, bez velikih rečenica i bez potrebe da ovaj trenutak bude nešto više od onoga što jeste.
Нема коментара:
Постави коментар